Ugledni loznički ortoped, dr Nikola Petričić, naslednik u poslu, ali i u domaćinskom životu svog oca, dr Milana Petričića, legenadrnog lekara, takođe ortopeda, mir za srce, koje je operisao, pre skoro 15 leta, pronašao je, u podnožju Vidojevice i Cera, gde se „ljube“ Jadar i Mačva, na brežuljcima Džajevca.
Lepota predela, pradedovska zemlja, istorijski događaji, domaćinski odnos prema porodičnim dobrima, čist vazduh, zdrave vode, zelenilo kao u bajci, zemlja rođena da rađa sve, Nikolu su, od malih nogu, vezivali za Đajevac, gde je niklo davno vikend naselje, stigla valjana struja, ali i nikad bolji put iz pravca Novog Sela, sa magistralne Šabac-Loznica, zahvaljujući, kako kaže, lozničkim gradskim vlastima.
Mnogi ljudi retko imaju vremena da dođu do svojih vikendica, ali su dvorišta u njima uređena „pod konac“, kao i vinogradi, koji su „zaštitni znak kraja“, koji zovu još Jadar u Mačvi i Mačva u Jadru, nedaleko od čuvenog Manastira Čokešina, gde, pored ostalog, počivaju srpski div junaci -ustanici braća Nedići i njihova cela družina, koja se borila za svoj rod, otadžbinu i krst časni.Postoje svi uslovi da se razvije seoski turizam u kraju, koji deluje kao „Fruška gora u malom“.Zasad u lepotama uživaju ljudi, poput dr Petričića, koji svaki slobodan trenutak provodi u toj, kako kaže, lepoti i divoti.
-Lepota traži, ne samo da se „hladi mozak“, već i da se radi, a rad čoveka i održava i jača -priča nam dr Petričić. Kad vam drugi sređuju vaše lepote, nije isto nego kada to sami činiti.Zato sam neumoran i, na svakom detalju, dajem svoj pečat kao i moji divni preci koji su mi ovo ostavili. Sve voćke sam oruzujem i kalemim i, Bogu hvala, imam utisak da ih i natraške kalemim, ono se primi. Osećam kao da mi je to Božji dar. I uživam dok to radim. Kruškama, jabukama, trešnjama, šljivama i kajsijama, „pridružio“ se i lešnik, koji sam posadio sa mojim dobrim rođakom Rajkom Petričićem.
Nikola setno govori da je morao da se oprosti od vinograda, „jer posle operacije srca, mislio je da neće imati snage ni volje da ga održava“.A, taj posao je, veli jako zahtevan i traži i rad, i trud, i vreme, i znanje i umeće i ljubav.
-Pred operaciju srca, provodio sam, ovde, neprestano, vreme, spremajući se za taj „čin“ -priča Nikola. -Molio sam se Bogu sa sebe, svoje bližnje, i sve dobre ljude pored jednog stabla među čije sam grane stavio kamen iz dvorišta.Kamen se, u međuvremenu, srastao sa drvetom, ne može da se odvoji, sa jedne strane dobi je izgled srca, a po njemu su linije koje liče na vene i arterije, sjajno sam prošao na operaciji i posle nje, a sad se osećam kao nov. Kako i ne bih, kad sam u ovom prelepom ambijnetu. Moj dobri, stari komšija Aljo, rekao mi je, pred smrt, da ću sigurno ponovo da zasadim vinograd. I hoću.
A, Nikolin verni saborac u radu i životu je njegova supruga Svetlana, koja radi u „Manastirskim šumama“, kao što je to decenijama sa njegovim ocem i njim, na tom imanju delovala, njegova divna majka Slobodanka koju su od milja svi zvali Cica, jedna od najomiljenijih službenica u lozničkom zdravstvu, čiju su dobrotu osetili svi ma da su je i jednom sreli.
Autor: Vladimir Mitrić
