U Loznici je umro i od juče, počiva na Gradskom groblju, Bogoljub Janjić(87), jedan od najboljih šumasrkih stručnjaka na obe obale Drine, ali i bivšoj SFRJ, koga je ratnih vihor oterao iz Olova u grad na Drini, gde je ostao upamćen kao vrhunski diplomirani inženjer šumarstva, sjajan kolega, prijatelj, sugrađanin, otac, suprug, deda i tast.
Pred rata u bivšoj BiH, radio je kao strulnjak i rukovodilac u šumarijama tadašnje BiH, pre svega u olovskom kraju i okolini, i spada u red onih koji su slovili za jabolje čuvare tog prirodnog dobra.Uvek je znao, kažu njegove kolege, svaku prostoriju u šumi, njenu potrebu od gajenja do sečenja. Gajenju je dao ogroman doprinos, suprostavljajuće se često, i stručno i ljudski, svakom pokušaju da u šumama radi mimo struke i zakona.Kolege su ga obožavale i u BiH i u Šumskom gazdinstvu „Boranja“ JP „Srija šuma“, koje gazduje šumam a u Mačvanskom i Kolubasrkom okrugu.
-Ne zna se da li je bio bolji inženjer, kolega ili čovek -kažu njegove kolege iz „Boranje“. -Tih i skroman, ali otmen i dostojanstven, znao je, u svakom trenutku svakome da pomogne. Mlade kolege je u tajne posla uvodio pegagoški i roditeljske darovit da, kao retko ko, prenosi i znanje i iskustvo o poslu.
Mada je davno otišao u penziju, njegovo ime je ostalo za najveće poštovanje, ne samo u „Boranji“, već u čitavom sistemu „Srija šume“ ali i u onim gde je radio pred rat. Bio je ponosan na svoje mlađe kolege, kojima je bio neformalni, ali, u praktičnom smislu, mentor za pamćenje, za priču i pričanje.
Lozničani ga pamte kao gospodstvenenog čoveka, sa manirima za najveće poštovanje, i osećajem za svakoga koga jke poznavo.Slovio je za velikog čovekoupca, a tu ljuba je, sa svojom životnom saputnicom, Rosom preneo na svoju decu, na koje je bio ponosan, Slađanu i Aleksandra.Srećno je živeo u penziji, uživajući u odstastanju svojih unučadi Anđele, Maše, Uroša i Veljka.Na predivan način znao je da im priča priče i basne kao i deci iz komšiluka, pa su mnogi mališani, od juče, tužni što nema više dede Bogoljuba. Porodica i srodnici su neutešni još više kad vide kako ga oplakuje čitav grad u Srbiji, koji je, svim srcem, voleo kao i svoj zavičaj.
V. Mitrić
