U Beogradu je umro profesor dr Đorđe Đoka Pavlović (82), univerzitetski profesor, nekadašnji zamenik ministra finansija u Vladi Srbije, zamenik direktora „Službenog glasnika“, kao i značajan funkcioner u beogradskoj, novosadskoj i vojvođanskoj vlasti.
Dr Pavlović će ostati po najlepšim uspomena svima gde je radio.Slovio je za jednog od najboljih stručnjaka za javne finansije, ne samo kao profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, već i kao stručnjak koji se njima životno i radno bavio.Otmen, obrazovan, kulturan, odmeren i umeren, elokventan kao čedo Vukovog kraja, častan i pošten, bio je ponos svoje prodice, familije, zavičaja ali i svih ljudi koji su ga znali ili su sa njim radili.
Rodom je i poreklom, kao i znameniti naš kompozitor Josif Runjanin iz sela Runjana, kod Loznice, iz komšiluka Anđelije Bogićević, supruge lozničkog vojvode Ante Bogićevića, čija je kćerka Tomanija bila baka prvog kralja savremene Srbije, Milana Obrenovića. Pripada prvoj, čuvenoj, generaciji učenika Srednje ekonomske škole, koju, kao i zavičaj, nikad nije zabaoravio.
U vreme velikog egzodusa Srba, devedesetih, kada su kroz Loznicu prolazile, ali i ostajale, duže ili kraće, hiljade i desetine ljudi iz BiH i Hrvatske, Pavlović je značajno pomagao da nadležni za njihov smeštaj, blagovremeno, dobiju na vreme svu potrebnu pomoć i podršku. Davao je sve od sebe da se sačuva loznička privreda, pre svege velika „Viskoza“, kao dete lozničkog kraja, koju je, u vreme kada je Pavlović bio daleko od vlasti, doživeti neslavan kraj i krah.
Komšije u Runjanima ponose se njegovim znanjem, obrazovanjem, imenom i delom, ali i zato što je pre skoro tri decenije poradio da se očisti korito lepe Žeravije, rečice koja izvire nadomak kuće Vuka Karadžića u susednom selu Tršiću, na čijem je pesku slavni Tršićanin ispisao prva slova azbuke, što je, iz temelja uredio čuvenu vodenicu „Srednjaku“, izgradio bazen do nje i spasao mnoge živote izgradnjom pešačke staze… Sa svojim meštanima bio je, i radosti i žalosti.Organizovao je veliku svetkovinu „200 godina Pavlovića u Runjanima“, kako se zove i istoimena monografija, koju je pripremio i koja je veliko i dragoceno svedočanstvo, ne samo za njegove srodnike, već i za čitav Jadar i Podrinje.
Dobar deo života proveo je u Novom Sadu, gde je, ne samo bio uspešan javni delatnik, već je stvorio porodicu. Iza sebe je ostavio kćerku Ljiljanu, uglednom univerzitetskog profesora, koja ima četvoro dece, i sina Ljubišu, vrsnog umetnika i oca jednog deteta.
