Navršile su se pune dve godine otkako je od korona virusa preminiuo pukovnik profesor dr Radomir Matunović (58), kardiolog, višegodišnji načelnik Klinike za kardiologiju VMA i profesor na Medicinskom fakultetu VMA, koji je dobitnik mnogih priznanja medju kojima I Zlatne povelje za lečenje, čovekoljublje i rodoljublje Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika i Velike specijalne plakete Doma zdravlja “Dr Milenko Marin”, najvećeg priznanja za zdravstvo u zavičaju Vuka Karadžića.
Povodom smrti omiljenog lekara i čoveka, kao i lane, zvonila su zvona crkve Manastira Tavne, kod Bijeljine, srednjevekovne zadužbine Nemanjića, na molbu njegovih prijatelja i želju uglednog arhimandrita Lazara Kršića.
„Ovaj divni čovek postao je večnost, u svakom pogledu, potpuno zasluženo za ono silno znanje i umeće, koje je valjano koristo da pomogne ljudima, podjednako posvećeno svim pacijentima, od čobana do akademika“, kaže za arhimandrit Lazar Kršić, duhovnim Manastira Tavne srednjevekovne zadužbine Nemanjića, kod Loznice.
– Njegov mio pogled,tople reči i rečenice, saveti pacijentima, koje je davao na divan, samo njemu svojstven način, svedočili su da je reč o čoveku, koji je, u doslovnom smislu, bio lekar duše i tela.
Stefan Mitrić kaže da ga je dr Matunović baš roditeljski spremio za operaciju, koja je odlično urađena na KC „Dedinje“.
„Sve sam izgurao zahvaljujući sjajnom i dobrom dr Raši“, priča Stefan danas direktor bazena u Loznici.
„U 23 godini ustanovio mi je da moram, u narednim godinama, kada bude najpovoljniji trenutak da operišem srce, što mi je saopštio lagano, sa puno takta i optimizma, što me je držalo sve vreme, jer ne treba da se govori kako izgleda to suočavane sa istinom . Operisan sam, zaista, kada je dr Matunović procedio da je pravi trenutak i sada mi je sve to kao ružan san. Lekar i ljudina za najveće poštovanje, doživljavam ga jednoh od najmilijih ljudi u životu. Svima nam je teško, što ga je pokosila bolest. Nismo stigli da se vidimo, posle njenoge operacije, jer su naišli talasi pandemije, pa je, kao i uvek, morao da bude blizu „armije“ svojih pacijenata“, zaključuje Mitrić.
Često je dr Matunović govorio da „srce reaguje i kad mi ne reagujemo“. Njegovo srce je moralo mnogo toga teškog i gorkog da izdrži, a uvek je bio ljubazan, beskrajno dostojanstven, najfinije otmen i drag, čovek čije su reči i izrazili lica uvek pacijentu bili „više od pregleda“, kako sam ga i sam doživljavao.
Autor teksta: V.Mitrić
