Đorđe Gligorić (74) iz Korenite, kod Loznice, jedan je od poslednjih bunardžija u zapadnoj Srbiji, koji se tim poslom bavi pet i po decenija, ubrzo pošto je postao punoletan.
Majstor Đoko, kako ga od mila zovu meštani, nije imao majstora za ovaj posao, već ga je, kako kaže, muka naterala da kopa bunare, a prvi je iskopao sebi.
Početak mi nije davao nadu, jer sam sam sebi iskopao bunar dubok 16 metara i nije našao vodu, pa ga je zatrpao – priča Đole.
Pozvao sam „rašljara“, majstora koji pomoću bakarnih žica utvrđuje da li na nekom mestu ima vode. Izučio sam i taj zanat i uvek sam kopao na sigurno. Vodu sam nalazio i na dva, tri i četiri metra, ali, često i na 18 i 33 metra, koliko je bilo najdublje. Nikad se nisam plašio i osećao sam se na dva metra ispod zemlje kao i na 33 metra. Iskustvo je učinilo svoje. Radujem se, kao malo dete, kad se pojavi voda, taj izvor života. Obradujem se uvek kao kad sam je pronašo davno u svom dvorištu.
Iza majstora iz Korenite je 151 iskopani bunar. Najmanje 2.000 bunara je čistio i popravljao. Žali se što su bunari davno zapušteni, a ulazak, danas, u takve je više od avanture, ako nije dobro ozidan.
- Meni sam doveo izvorsku vodu, od sjajne „žile“, koja je udaljena pet kilometara od kuće – priča ponosno majstor.
- Sam sam kopao kanal za cevi i to od 30 do 50 metara dnevno. Ništa bolje od zdrave vode.
Ljudi se obraduju kao mala deca kad se voda pojavi. Pre se znalo, ko ima bunar taj je domaćin pravi. Danas ljudi ređe kopaju bunare, svi se oslanjaju na vodovod. Nestale su nam i vodenice. To nije dobro, ne daj Bože da nam struja i na dan zataji.
Đordđe je iza sebe ostavio izor doveden u Gornju malu u Koreniti. To je, veli, njegov dar dobrim Korenićanima i selu. Selo obožava retkog bunardžiju, koji je i dobar domaćin. Živi sam, ali mu je, u domaćinstvu, sve pod konac od kuće, čardaka, štala i vajata do avlije.
