„Šta ćeš biti kad porasteš?“ -„Biću žena gospođa“, odgovaralo bi dete koje sam bila pre 20 i nešto godina. Od tada, promenila sam nekoliko zanimanja, ali se često setim svoje prve želje, i to pokušavam uvek da budem. U kući, na poslu, u braku, na ulici i pijaci. Ne smatram da mi je za to potreban samo skup nakit, niti lepo odelo, ni prijatelji na visokom položaju. Gospođu, onu gospođu koju ja u sebi zamišljam je vaspitana, učtiva i obrazovana žena, ona koja je dobra majka, brižan prijatelj, domaćica, uspešna u svom poslu, koja ume da nasmeje, da preboli, da oprosti, da voli sebe i da brine o sebi i drugima. Žena koja u sebi nosi plemenitost, radost, možda i malo tuge, malo brige i straha, ali koja pobeđuje, prevazilazi i ide ponosno napred. Gospođa nije zanimanje koje će vam od prvog do petog obezbediti platu u kući, ali je deo personaliteta, sa kojim se neko rađa, a neko ga tokom života stiče ili zasluži.
Takva jedna žena gospođa je jedan utorak ušetala u moju kancelariju. I pre nego što smo obavile ono zbog čega je prvenstveno došla, upustile smo se u neobavezno ćaskanje. “Kako ste?“, „čime se bavite?“. E kod drugog pitanja, rekavši da je hraniteljica i da već godinama svoju životnu svrhu pronalazi u tome što napuštenoj deci daje dom i ljubav, zaustavila je sat u prostoriji u kojoj smo sedele. Vrlo je moguće da sam zaboravila šta treba da obavim, jer sam istog trenutka fokus stavila na njenu priču o hraniteljstvu. Za mene, ova posebna divna vrsta ljudi je nešto poput vila. Znate da postoje, ali ih je moguće veoma retko videti. Sada je jedna dobra vila sedela u mojoj kancelariji i pričala mi o tome kako je postala hraniteljica, pričala mi je živote dece kojima je postala majka i izvela ih na dobar put, sve mi je pričala… a ja, ja sam sa puno suza u očima sve to slušala, i mislila o tome koliko život u isto vreme može da bude ružan i lep.
Kod gospođe M je trenutno smeštena jedna devojčica. Primila je, kaže, kada je imala 9 godina, sada joj je 13. Devojčica nije išla u školu, jer su roditelji smatrali da joj obrazovanje ne treba. Majka je žena koja, nažalost, nije sposobna da brine o sebi, još teže o detetu, dok otac jednostavno ne mari ni za šta drugo osim za flašu piva. Devojčica je 5. razred, iako bi trebala biti 7. „Ali to za nas nije problem, ona uči, dobro je dete, učim je najviše da bude dobar čovek. Da bude uredna, jer je higijena bila u vrlo lošem stanju. Učim je da se brine o sebi i da ovaj svet nije tako ružan kako je o njemu mislila kada je došla kod mene.“ Rekla je gospođa M. Te reči o svetu, i o njegovoj „ružnoći“ tada devetogodišnje devojčice, koja do tada nikada nije dobila priču pred spavanje, majčinski poljubac za laku noć, dirnule su one najtananije žice moje duše. Ispričala mi je još neke stvari, svoja iskustva sa decom koja su kod nje bila. Sa svima se redovno čuje, sa nekim se i viđa. Pitala sam je kako podnosi kada ta deca odlaze?
Podnosim srećna, jer znam da sam uspela da ih naučim da polete. Tajac. Da sam u tom momentu bilo šta rekla, mislim da bi me glas odao. Jedino što sam mogla bilo je da gledam tu ženu gospođu, koja je apsolutno zaslužila ovu titulu, u njene divne smeđe oči, pune topline i ljubavi. Htela sam je upitati odakle joj toliko snage, ali onda sam shvatila… Deca su njena snaga. Dečije ruke su one koje guraju preko najveće planine i najtežih uslova. Ali ako je za M moguće da čini dobra dela, da se brine o deci koja biološki nisu njega, šta druge majke i očeve sprečava da vole svoju rođenu decu? Finansijski faktor je retko kada uzrok zanemarivanja dece u tolikoj meri, verujte mi. Najveći problem je neprobuđena ljudskost u ljudima. Oni jednostavno nemaju osećaj za druga bića. Objasnila mi je.
Susret sa ženom gospođom, ostavio je toliko bitan i snažan utisak na mene, da sam istog momenta poželela da istrčim, da ostavim sve bitne papire koji su čekali na svoj red, i samo da zagrlim svoja dva malena bića. Da im baš tada kažem koliko ih volim i da je majka tu.. uvek i zauvek.. Kao da je zaigralo sve u meni, na onaj pomalo iracionalno paranoičan način. Da li su moja deca svesna koliko ih volim? Da li im je ta ljubav dovoljna? Da li imaju dovoljno pažnje? Svest je počela da mi postavlja mnoga pitanja. Rekla sam to M, ona se nasmejala i ohrabrila me da ne moram to sada da činim, jer oni to ionako već znaju.
Rastale smo se kao prijatelji koji se poznaju već dugo vremena. Ponekad nam nisu potrebne godine poznavanja da bi nam neko prirastao za srce… To se desi tako… za trenutak, jer dobrota čoveka ima tendenciju širenja, rasta. I posle takvih susreta često osećamo zahvalnost jer smo primili deo njihove energije. Nešto smo naučili, nečim smo inspirisani, kao što je gospođa M postala moja muza, a humanost ono što stoji na vrhu liste svih vrlina jedne žene gospođe. Humanost je baza srećnog života.
Tog dana, otišla sam sa svojim dečakom na privatnu kliniku jer smo imali zakazan pregled. Doktor koji nas je primio nije hteo da naplati pregled koji je prema protokolu klinike i tako iznosio prilično visoku cenu. Kada sam ga upitala zašto? Jednostavno mi je odgovorio, “sve za našu decu”. Rekla sam sebi, Anđela za danas ti je rešen zadatak. To je bilo sasvim dovoljno da napišem ovu priču. O ljudima koji su heroji svog vremena. O ljudima koji su heroji naše dece. Srećemo ih na ulici, na poslu, u ordinaciji… Jednostavno je. Poput matematičkog zadatka, što smo više okrenuti lepoj strani života, više ćemo lepote primiti.
A moja, baš takva žena gospođa, kakvu sam zamišljala, više neće čekati da to postanem, jer je već živim.
Anđela Spasojević
