Zelengora je planina u Bosni i Hercegovini, koja se nalazi u sastavu Nacionalnog parka „Sutjeska“, zajedno sa vrhovima Lelija, Maglić i Volujak. Veliki deo Zelengore ima karakter planinske visoravni sa koje se uzdižu planinski grebeni. Na Zelengori se nalazi veliki broj izvora bistre, pitke i hladne vode, i nekoliko ledničkih jezera od kojih su najpoznatija Kotlaničko jezero, Orlovačko jezero, Štirinsko jezero, Jugovo jezero, Donje Bare i Gornje Bare. Na istočnom delu nalazi se divlji kanjon reke Hrčavke. Najviši vrh Zelengore je Bregoč (2015 mnvs). Ime prepuno simbolike, slikovito, ali krajnje istinito. Nepregledno prostranstvo protkano zelenim šumama i još zelenijim livadama i pašnjacima, na kojima su nekada pastiri iz okolnih mesta, a i šire, napasali svoja brojna stada. Danas se mogu videti tek poneki. Zamenili su ih brojni turisti: planinari, šetači, biciklisti i motociklisti. Leti, nekim danima, cela planina izgleda kao veliki mravinjak. Ali ovi „mravi“ ne rade – oni se rekreiraju i uživaju u lepotama Zelengore.
Kada sam prvi put video fotografiju Orlovačkog jezera, pomislio sam da bi bilo super da posetim Zelengoru, iako iskreno, nisam puno znao o toj planini. Krenuo sam da istražujem na internetu, društvenim mrežama, i sve informacije koje bih dobio nisu bile potpune. Zato sam se, posle skoro više od godinu dana, upustio u avanturu i lično se upoznao sa prirodom ove planine.
U početku pejzaž je svakako obećavao, ali onda se značajno promenio. Prva 2 kilometra vozim preko prve visoravni ili kako to ovde nazivaju – plato, da bih na kraju ušao u šumu i tim delom vozim, sigurno, do pred sam kraj. Dosadan, uzan put, mestimično loš, ne razlikuje se ni po čemu od drugih šumskih puteva. Ono što mi je privuklo pažnju jeste da je šuma bila mešovita sa tek ponekim četinarskim drvetom iako na toj nadmorskoj visini sam očekivao uglavnom četinare. Ovde to nije bio slučaj. Šuma je stara, što se moglo videti po ogromnim stablima bukve i hrasta, koji su dosezali visine i preko 30 metara. Put je makadamski, uglavnom usponit sa ponekim blagim spustom.
Nastavljam dalje, hladovina mi pravi društvo tokom vožnje šumskim putem jer taj dan je bilo vrelih 26 stepeni, što je za ovako visoku planinu retkost. Prolazim pored nekoliko izvora koji su pitki i tokom celog puta razmišljam o tome kako nijednu kuću nisam ugledao, čak štaviše, nikoga nisam sreo. Po navigaciji bih rekao da sam blizu, ali i dalje sam u šumi, to mi se jednostavno ne uklapa sa pričama ljudi sa kojima sam razgovarao. Da nemam navigaciju, pomislio bih da nisam na pravom putu. Posle više od sat i po vožnje, izlazim na čistinu i nastavljam drugim delom platoa prema Orlovačkom jezeru.
Sa prevoja sam ugledao jezero i iznenadio sam se. Na jezeru zatičem veliki broj ljudi, bila je ovogodišnja džipijada sa humanitarnim karakterom. Došli su iz pravca Čemernog. Neverovatno im je da sam se upustio sam kroz planinu jer navodno ima divljih životinja, naročito u večernjim časovima. Nisam puno mario za divlje životinje jer me lepota i boja Orlovačkog jezera ostavila bez teksta. Tirkizno plave boje sa primesama žućkasto-narandžaste su se savršeno uklapale u pejzaž. Ovo jezero, kao najčešće pohođena turistička tačka Zelengore, dobilo je i „svoju“ planinsku kuću, koja se poput one na Donjim Barama, takođe može iznajmiti. Ovogodišnjim sušama ni jezero nije uspelo da se suprotstavi, vodostaj je znatno niži, ali je voda u jezeru ledena, kristalno bistra. Kažu da je voda uvek hladna i da se boja menja zavisno od boje okoline. S proleća, Zelengora je najzelenija. Već u ranu jesen njen ogrtač se menja i polako poprima rumeno žutu boju, koja kao da odaje umor od nevidljive, ali neprekidne borbe protiv sve surovijih klimatskih uslova koje je ovo „neko novo vreme“ sa sobom donelo. No, i pored svega, ova svojevrsna zelena oaza, pruža savršeno utočište za beg iz “asfaltnih pustinja“ koje se sve više šire.
Između Orlovačkog i Jugovog jezera se nalazi gore pomenuta planinska kuća, izuzetno ljubazni domaćini. Stajem, razgovaram sa vlasnikom planinske kuće koji poznaje dosta ljudi iz Loznice, čak štaviše neki su nam zajednički poznanici. Nakon dužeg odmora i osveženja, nastavljam ka Jugovom jezeru. Nalazi se odmah preko prevoja koji deli Orlovačko i Jugovo jezero. Tu zatičem manje jezero, izgledom dosta neurednije od Orlovačkog. Jugovo jezero je veštačko jezero, nastalo pregrađivanjem brane. Pored jezera niče novi hotelski kompleks, bar tako kažu, manji radovi su uveliko u toku i veliki broj manjih objekata u tradicionalnom drvenom izgledu se “sklapa”. Nisam srećan što čujem da će se komercijalizovati jedan od dragulja Zrelengore, ali kako kažu “para vrti gde burgija neće”, pa tako i ovde. Vraćam se na Orlovačko jezero.
Odlučujem da isprobam čuvenu “osmicu”, tradicionalni običaj šetnje ili vožnje oko Orlovačkog jezera bez stajanja koji kako kažu, donosi sreću. Uspevam u tome iako deluje jednostavno, uopšte nije. Verujem da je lakše planinarima peške obići nego meni okretati pedale na jako teškom terenu. Polako počinje da se smrkava i odlučujem da se vratim do auta, koji je udaljen nekih 16km od jezera. Ipak ne bih da me mrak “uhvati” pa da se oprobam u bežanju od divljih životinja.
Moj utisak? Moram da priznam da nisam bio ni na sličnom mestu kao što je Zelengora. Divlja, prelepa i jedinstvena. Opet ću se vratiti, to je sigurno! Vratiću se sa još više očekivanja jer sigurno nisam ispunio sva.
Autor: Bojan Lučić
