„Seo sam i naslonio se na gladak izvaljen kamen, koji je nekad bio nešto u zgradi koje više nema – ćerčivo, prag ili dovratnik. Ovo je retko i dragoceno mesto. Ovde se može zamisliti vreme i odnosi ljudski u njemu. („Vreme zemno i sudbina ljudska“.) Bar tako se za trenutak čini. A ta zamisao, ma kako kratka i nepotpuna, vredi napora da se potraže ovakva mesta, vredi teške tuge njihova postojanja.
Ovaj kamen je u znoju ljudskog lica vađen, klesan i uziđivan u građevine smišljene da služe Ijudima za raznovrsne potrebe i odgovaraju njihovoj želji za lepotom, želji koja ide mimo i, često, iznad tih potreba. Služio je ovaj kamen i trošio se, sporo i neprimetno, u toj vernoj službi, sve dok njegova namena nije izneverila njega, dok nije nestalo svrhe kojoj je namenjen i ljudi kojima je služio i on i njegova svrha. I opet je, kao kamen, ostao tu na mestu, da ožiljcima i tragovima po sebi govori još uvek o toj službi, i stajaće dok ga voda i zemlja ne otplave i ne pokopaju. „Jer, obrađen kamen niti ume šta da sakrije, niti može šta da zaboravi”, napisao je Andrić o Počitelju 1965. godine u Predelima, a kao da je opisao Planinicu iz današnjih dana.
A pored kamena, koji svedoči o životu koji se odvijao u podnožju planine Perun, kada prođete bajkovitom šumskom stazom, čula vam „zarobe“ zelena prostranstva, neodoljiva tišina i domaćini čistog srca i „pitome“ naravi.
Planinica nije tipično planinsko selo koje se, zbog udaljenosti od sedišta opština i starosti stanovništva, svakodnevno prazni. Blizina Opštine Vareš dozvoljava da selo bude živo, ali su prilike u prošlom veku odlučile drugačije. Ovo živopisno mesto vanvremenske prirodne lepote nije moglo da sačuva od tragične sudbine ljude koji su ovde živeli do 1992. godine.
Do te kobne, ratne godine selo je brojalo 188 stanovnika, od kojiih je jedan bio Musliman (učitelj Vehbija), a ostalo Srbi. Danas Planinica ima samo dva stanovnika sa stalnom adresom, povratnike, Božu Jevrća i Stanoja Pantića.
Karakter i životne okolnosti ovog osamdesetogodišnjeg nesuđenog fudbalera, a učitelja u penziji, doprineli su da je vrlo oprezan i nepoverljiv pri prvom susretu, ali ako strpljivo prođete sve krugove “provere”, od lične karte do porekla predaka, dobićete najboljeg vodiča i poznavaoca svih puteva, vidikovaca, prečica, te “rudnika plavog zlata” – polja divljih borovnica. Stanoje, koji se sa posebnim emocijama priseća prošlih vremena kada je selo vrvelo od života, u priči često pominje svog prijatelja Pantu, jednog od povremenih povratnika Planinice, bez koga je ostao pre par meseci.
U selu, na porodičnom imanju, povremeno boravi Staka sa suprugom Vehidom. Vedrog duha, srdačni, sa posebnom radošću dočekuju svakog gosta i slučajnog prolaznika u obnovljenoj kući podno glavnog izvora na Planinici, zvanog Gornja česma.
Koliko zaostali kamen srušene kuće ukazuje na surovu sudbinu sela, toliko su ovi ljudi primer da nigde nećete sresti mekšeg, otvorenijeg i gostoprimljivijeg čoveka.
Planinica ima više proplanaka koji predstavljaju mesta sa kojih se pruža izvanredan vidik, ne samo na delove sela, već i na neke znatno udaljene. Zbog blagih padina i uspona, najveći deo Planinice idealan je za šetnju, pešacke ture i planinarenje. Pešačke staze su označene planinarskim oznakama na stablima drveća – crvenim krugom sa belo obojenim središtem. Na početku staza i na raskršćima su drveni putokazi, takođe u crveno-beloj boji.
Karasovina je najviši vrh planine Perun (1472 mnv). Nalazi se na 5km od Planinice i do njega se stiže kamenim putem. Odavde se pruža nestvaran pogled na Romaniju, Jahorinu, Trebević, Treskavicu, Bjelašnicu… Oko vrha prostor je uređen, uz ozidano ognjište sa metalnom rešetkom i poklopcem, nalaze se klupe pod drvećem, a na jednom od njih i obaveštenje da su svi ljubitelji prirode dobrodošli bez obzira na naciju i veru, te da je kultura ne ostaviti smeće iza sebe.
O lepotama i specifičnostima Planinice pripovedao je pisac poreklom iz ovog božanstvenog sela, o kome će sa ponosom pričati svako koga “slučajno” sretnete na Planinici, na kojoj želite zauvek da ostanete.
Antrfile:
Selo Planinica teritorijalno pripada Opštini Vareš. Danas je ovaj gradić, koji je nekada bio simbol industrijskog napretka jedne zemlje, primer neverovatnog pada ekonomskog sistema. Prazne i zapuštene kilometarske industrijske hale, koje se pružaju usekom između dva masiva obrasla šumom, predstavljaju sumoran prizor. Iako na samo 50 km od Sarajeva, gradić je ostao u devedesetim godinama prošlog veka. Zanemaren i zaboravljen – idealna scenografija za „Petrijin venac“.
Nesrećna okolnost je što put od Vareša do Planinice, koji je asfaltiran 1979. godine, kada je krenula prva autobuska linija, od odlaska stanovništva zbog ratnih dejstava, je u očajnom stanju, iako je planom raspodele sredstava iz budžeta Opštine Vareš za period 2020 – 2022. godine, predviđeno za usluge popravke i održavanja puteva i mostova u iznosu od 220.000,00 KM, što predstavlja rashod za zimsko i letnje održavanje lokalnih puteva te rekonstrukciju istih, na put do Planinice, u dužini od 6 km, se, prema rečima meštana susednih sela, gleda kao na ekonomski neisplativu investiciju, te sem čišćenja snega u zimskom period, drugog održavanja nema.
