Mileva Vasiljević (62) iz Paskovca, njena ćerka Svetlana (30) i unuka Vesna (12), već pet godina žive u nehumanim uslovima, bez struje, pokućstva i bilo kakvih primanja. Njihov život je obeležen teškim porodičnim nasiljem, a njihovi snovi nadom da će se otrgnuti od bede i da  će im se iz hraniteljske porodice  vratiti Svetlanini sinovi

Do oronule kuće u kojoj žive baka, kćerka i unuka stiže se sa nekoliko strana, od centra Paskovca, strmim putevima, koji delom prolaze kroz šumu.  U jednom sobičku imaju dva rasklimana kreveta, šporet, kancelarijski sto umesto trpezarijskog, ćošak od ugaone garniture, dve stolice i jedan ormar, koji je deo kuhinjskih elemenata. Na tom ormanu stoji poklonjeni akumulator za koji su priključene lampice za novogodišnju jelku, ali one nisu tu postavljene kao ukras, već kao jedini izvor svetlosti kada se smrkne. Sve tri su preživele nasilje u porodici i bile žrtve bivšeg Svetlaninog muža, sa kojim ona ima još dva sina, Veljka i Milovana. Njih dvojica već šest godina žive u Banji Koviljači, gde o njima brine jedna hraniteljska porodica.

– Toliko je prošlo kako ih je Centar za socijalni rad tamosmestio, posle našeg obraćanja za pomoć. Nevolje sam imala od početka sa bivšim mužem i tada sam konačno odlučila da prekinem tu agoniju. Ostala sam ovde sa majkom, koja nema nikakvih primanja, a otac mi je umro kada sam imala dve godine. Pošto imam samo četiri razreda osnovne škole, nisam mogla da tražim neki posao, pa onda za život zarađujem kada odem u nadnicu. Pozovu nas komšije da beremo kupine ili maline, skupljamo šljive, pa tako zaradimo koji dinar – priča Svetlana.

Njena ćerka Vesna nosi očevo prezime Obradović, veoma je pristojna i vedra devojčica  u školi postiže dobre rezultate. Od tetke je dobila mobilni telefon, ali ni njega nema gde da napuni, već zamoli komšije kada treba da dopuni bateriju.

– Najveća mi je želja da mi vrate braću, da žive zajedno sa nama, ali to nije moguće jer sada nemamo nikakve uslove. Ni struju, ni kupatilo, ni frižider nemamo. Letos sam pojela nešto pa sam pokvarila stomak – priča Vesna.

O svakodnevnim problemima govori kao o najobičnijim stvarima. Ne pokazuje nezadovoljstvo iako do škole svakog dana prepešači više od četiri kilometra i isto toliko u povratku. Mašta o lepo uređenoj sobi, kupatilu i kuhinji s pločicama, ali najsrećnija bi bila da je stalno sa svojom braćom.

– Viđamo se jednom mesečno u Centru za socijalni rad i taj susret traje manje od sat vremena. Braća stalno ponavljaju da hoće kući, kod majke, babe i sestre, a ja se svaki put rasplačem i teško mogu da se smirim posle viđanja sa njima. Veljko je četvrti, a Milovan treći razred. Barem bismo išli zajedno u školu da su ovde, a ovako majka mora da me vodi dole, do glavnog puta, gde čekam autobus za Zajaču – detaljna je Vesna.

Njena baka Mileva ne može da sakrije suze i stalno ponavlja da strepe od novih nevolja, koje im je ranije pravio zet.

– Maltretirao nas je sve u kući, dolazio pijan, mene je više puta terao iz kuće usred noći, i zimi i leti. Pre nego što nas je napustio, sve je polupao po kući i ostali smo bez ičega. Stakla nije bilo nijednog na prozoru, vrata odvaljena, kuhinja polupana, eto, ostale su samo pločice na zidu. I sada stavljam panj na ulazna vrata, strahujemo da se ne pojavi iako mu je zabranjeno da ovde dolazi. Teško je, srce mi se cepa kad vidim šta nas je snašlo – jada se ona.

Svetlana živi u stalnom  strahu da bi zbog teških materijalnih uslova mogla da izgubi starateljstvo nad Vesnom.

– Vesna ustaje svako jutro u pet da bi nešto pojela jer nema užinu i da bi stigla na vreme u školu. Ona je dobro i vredno dete, nastavnici je hvale. Sanjam da ćemo jednog dana živiti kao sav normalan svet i da ću tada moći da vratim sinove i da ponovo budemo porodica. Danas sam bila u opštini da mi pomognu u vezi dokumenata, da se prijavim na biro  da dobijemo zdravstvene knjižice, a ako bude sreće da se i za mene nađe posao.

Ponekad se obrate Crvenom krstu i dobiju humanitarne pakete, ali socijalnu pomoć ne primaju.

U Centru za socijalni rad kažu da Mileva zbog imovine i muža koji ima penziju ne ispunjava uslove za pomoć što nam je i sama rekla pošto nisu rešena ostavinska pitanja, a muž je kaže “samo na papiru”, ne živi sa njima i nije u stanju da im pomogne.  Porodica je prošle godine  dobile jednokratnu pomoć, a Svetlana nije podnosila zvanični zahtev jer nije ni imala lična dokumenta.

Ovoj porodici koja se još oporavlja od trauma porodičnog nasilja potrebna je maksimalna podrška zajednice, humanitarna pomoć svake vrste, a najpre ponovni priključak na struju. Vesna ne želi iz svoje porodice, ona sve podnosi stojički, ne žali se, nema nijednu ličnu želju, puna je topline i ljubavi i veoma je teško živeti sa saznanjem da je celo njeno detinjstvo obeleženo patnjom i mrakom.

PODELI